Tekst pod nazivom “Muči li vas anksioznost ovih dana više nego obično?” preuzet je s portala Lola magazin, i prenosimo ga u cijelosti bez izmjena:
I iako nažalost veliki broj ljudi puno i dugo propati sa njom…
Prava je sreća da anksioznost postoji samo kada mislimo o budućnosti…
I jedino tamo može opstati…
U prošlost ona jednostavno ne zalazi…
Možete se setiti najmrančnijeg perioda svog života i dana kada je sve moglo otići dođavola…ali ne možete biti anksiozni oko toga…
Prosto je…
Sve što se moglo desiti…ili se desilo ili nije…
Nema više neizvesnosti…
Prošlost je stoga rezervisana za depresivnost u gorem…ili prijatnu nostalgiju u boljem slučaju…
Anksioznost takođe ne postoji ni u “sada ni ovde”…
U ovom trenutku možemo biti ili srećni…na primer, što Korona iako je jako opasna Bogu hvala nije Ebola…što je iako se vrlo lako širi mi još nemamo…i što još uvek svojom odgovornošću možemo da sprečimo širenje ove pošasti…ili tužni što su nam se životni uslovi pogoršali…i što još nema leka…i što će mnogo nedužnih propatiti…
Ali to je otprilike sve…
Sada i ovde možemo imati samo emociju tuge ili sreće u skladu sa okolnostima i očekivanjima…tojest sa našom trenutnom sudbinom…
Anksioznost nastaje onog trenutka kada počnemo da mozgamo kako će nam biti ukoliko na primer virus mutira još gore…ili se zarazimo…ili neko naš…ili karantin potraje do jeseni…ili ostanemo bez prihoda…ili svet ode dođavola…i svako uživanje postane raritet…a muka standard…
I s obzirom da je strah evolutivno najvažnija emocija…tojest emocija zbog koje ćemo ako nam pravilno radi najduže i preživeti u prirodi…naš mozak neće maštati o dobrim ishodima…i uživati…već će se obično samozlostavljati sa najgorim…
Zamislite majmuna koji mašta o tome kako ga nešto neće pojesti u džungli jer mu to baš ne bi bilo zgodno i prijatno…i nije zaslužio…a i taman je isplanirao da priđe onoj ženki što ga je onomad gledala…
Koliko bi dugo preživeo?
Kao takav optimista?
Ili ukoliko se uzda u afirmacije koje uporno izgovara nad jezerom…jer naravno da univerzum njemu lično nešto duguje…pa gde drugde ima takvog majmuna…
U odnosu na majmuna koji se plaši…i izbegava opasnosti koje ga prevazilaze…i sukobljava se sa onima sa kojima mora…zbog viših ciljeva…
Jasno je…
Pravi problem je u tome što nam je evolucija…uz sve nesumnjive prednosti koje naš Čarobni Mozak ima…donela i vrlo sofisticirani Aparat za anksizonost…
Što nam je veći i što brže radi to ćemo se kreativnije plašiti…i sve će nam gore i gore gluposti padati na pamet…
Još ako smo se navikli na dobro…i očekujemo samo lepo…prosto smo nagrabusili…
Stoga je Time Menagment neobično važan…
Odrediti gde je misao koja nas uznemirava smeštena vremenski…
U odnosu na aktuelni trenutak…
I sada i ovde…
Pre njega?
Baš u njemu?
Ili će tek možda doći?
I na osnovu toga joj i pristupiti…
Zdravorazumski…mudro i odmereno…
Niko to nije bolje sročio od briljantog Getea koji je govorio da je “danas sutra oko koga sam juče bio zabrinut”…
Kada to prokljuvimo onda će nam biti i lakše da shvatimo da anksioznost u sadašnjosti ne može da postoji…
Da u tom trenutku postojimo samo mi…i ono što nas je snašlo…
A da ćemo šta god da nas snađe…i mi imati mogućnost da se snađemo…
I da će i budućnost imati nas…
I da nećemo otići bez borbe…
A da ćemo i mi imati sebe…gde god se zatekli…
Adaptacija je pravi lek za muku…
I pravi antidot za anksioznost nije saznanje da se nista neće desiti…već da ćemo preteći Bez Obzira Na Sve…
Ako nas to sve uopšte i snađe…
Većina nas nije ni svesna koliko nam malo za sreću treba…
I koliko smo jaki i sposobni…
Većina ljudi to otkrije tek ukoliko se nađe u situaciji da se i za to Malo mora boriti…
Stoga je pravi način da se budućnost iskontroliše u stvari da iskontrolišemo kakvi ćemo to mi biti u njoj…
Kakve će nas zateći…
I kakve ćemo sve sposobnosti i resurse imati…kada dođe tvrdo…
Na taj Poduhvat treba trošiti sadašnjost…
Pticama je lako…
One nemaju s čim biti anksiozne…
I imaju samo strah…u trenutku kad ih neko pojuri…
Doduše i Krila…
Stvarno ne znam zašto bi se neko sa Krilima sekirao oko potencijalnog pucanja Grane?
