Ponekad sam petkom uveče odlazila kod babe i dide i ostajala do nedjelje popodne.Moj dido,Anto Vuleta je bio otpravnik vozova i radio je uglavnom u Zenici i u Lašvi…otišao je u penziju kad sam se ja rodila tako da o vlakovima i prugama znam samo iz priča…jednom mi je petkom,prije spavanja rekao da ujutro idemo prodati kravu…nisam skoro ni spavala…ustali smo rano,on je pio kavu a ja nisam ništa mogla…opremio se,popio gutljaj rakije i krenuli smo s kravom u Busovaču na stočnu pijacu…negdje kod Bonance smo sreli mog školskog druga,bila sam sva ponosna što sam u takvom društvu.. dido je bio visok,jak čovjek,kosa mu je bila gusta,nosio je futrovani komandos i vojničke cokule…krava je moćno plesala širokim plećkama,čista i debela je stvarala ogromne oblake toplote iz nozdrva…nismo se dugo mrzli na pijaci,Anđelić se pogađao i cjenkao,došao neki Baručija sa Skradna i odmah platio koliko je dido zacijenio…Medava je odmah niz staru prugu nastavila prema svojoj novoj štali,a mi smo sretni krenuli u čaršiju…popili smo čaj s Ibrom Ekmeščićem u Durića kafani,kupili limuna kod Ramiza u piljari,kremu za cipele i kilo šećera u prodavnici i uputili se kući…dido mi je dao 200 dinara da me nagradi za dobar pazar te subote…došli smo i on je rekao babi da hoće nešto jesti…rekla je da ima grah od jučer i da za kasnije kuha suhu koljenicu za potkrižu.. on je mnogo jeo,da ne bi brojao tanjure i stalno vadio,grah je jeo iz male tepsije…kasnije bi malo legao na kauč,pokrio se kožunom i hrkao tako da se čulo na glavnu cestu…u kući je jedina knjiga bila Biblija,jedino u rukopisu je bila teka s receptima za kolače…baba i dido su zajedno pravili kolače,on je morao čitati i mjeriti na vagu,ona to nije znala…ja sam sve muškarce u svom životu i njihove kvalitete i navike uvijek uspoređivala prema tom kalupu mog dide Ante,savršenstvo života zauvijek zakopala za vrijednosti hajvana,rada i sela…a subote i uspomene iz rodne kuće moje majke šparam za ova hladna jutra!
Piše: Maja Varešković