Dide Bog te smako neulazi u kuću u tim opančinama…
PIŠE: Ivica Barišić / Rama-Prozor.info
Prođe Božić, Nova godina pa evo i blagdan Sveta tri kralja koji u narodu uglavnom obilježava kraj „božićnog vrimena“ kada se završava blagoslov obitelji ili „škropljenje kuća“. U prošlosti bi to značilo i konačan povratak „gastarbajtera“ u Njemačku i Austriju. Nekima bi bilo žao što je sve to brzo prošlo, neki bi komentirali da je „dosta brte bilo sila navečer, žredanja i lokanja“, neki bi rekli da je „Bože mi prosto priviše svaki dan ići na misu“, a neki bi, pogotovo žene, za one što se vraćaju u Njemačku, rekle „ neka brte iđe, popeo mi se navr’ glave i on i njegova birtija i zanovetanje svaki dan, samo roži i ništa mu nevalja, prigovara i galami na dicu kako ništa ne rade“.
Škropljenje kuća i čekanje pratra nekada je bio poseban događaj. Znalo se od čijih kuća pratar dolazi, s kojim prakaraturom i točno kojom prtinom ali nikada se nije znalo „kad će banut“. Zato bi se „dica poslala“ u selo kako bi javili na vrijeme kad dolazi pratar da ukućane nebi, nedaj Bože, zatekao nespremne. Strah od pratra je bio veliki jer su nas dicu plašili kako će nam pratar „iščupati jezik ako budemo lajali ili ako ne znamo vjeronauk“. Tako da smo uglavnom zamišljali pratra kako ispod mantije nosi „klišća“ i „uvik je spreman dici čupati jezike“. Ali ipak smo ga morali čekati kod kuće jer bi bila velika „grijota“ tada nebiti u kući.
Dide Bog te smako neulazi u kuću u tim opančinama punim plive iz pojate, sa’će pratar – zagalami baba, i iđi prisvuci se smrdiš na klanicu, baš si sad našo ić ‘ranit goveda. Šuti baba bogareti a vego kaću, nemogu goveda gladovat cili dan i čekat kad će pratar proć, moraju ist. – reče did.
Ako mi moremo gladovat i nesmimo ručat dok neproje pratar onda mogu i goveda. – bojažljivo će unuk očekujući napade sa svih strana. Ti šuti – zagalami na njega mater – ždero si svaki dan i priviše pa jedan dan se moreš i strpit. A ti baba – nastavi nevista – baš si morala jutros pristavit tu kisalu kupusinu pa smrdi do isprikuće, šta će pratar pomislit, jadna ja što ćemo se osramotit groma ti.
Šuti nevista bolja si, vego pospremi malo kuću, popravi ponjave i ove deke na kauču i nedaj drčini da uzimaju sa stola što je spremljeno za pratra, evo saće samo što nije bano, jadna nebila. – izgovori baba već pomalo u panici. Tako se „pratar čeko“ u velikoj napetosti u obitelji a zadnje pospremanje i sakrivanje drva oko šporeta, kiselog kupusa, posuđa, odjeće sa čeviluka, opanaka i čizmetina isprid kuće obavljalo bi se kada bi netko viknuo – „evo ga“. Svi bi stali, sada je gotovo, u Božije ruke pa šta bude. Svećenik uđe i na brzinu počme moliti i škropiti a onda ono najgore – počinje ispitivanje vjeronauka za dicu. Uvijek nam se činilo da smo od velikog straha zaboravili i ono što smo uvijek znali ali opet smo se nekako izvlačili. Na kraju nas pratar sa dva prsta primi za obraz malo protrese i kaže „dobro je“.
Kakav je to bio strah od pratra i njegova ispitivanja najbolje govori primjer kada je Pavu Dobroškina pitao da mu nabroji „sedam smrtnih grijeha“ a on se jadan zbunio i počeo nabrajati „sedam sekretara SKOJ-a“ što je tih dana učio u školi.
Sa nestrpljenjem smo očekivali kad će pratar krenuti iz kuće pa da se sjurimo na ono probrano suvo meso samo za pratra i koje smo proždirali očima zadnjih par sati a nismo smjeli dirati. Tu je bilo i ušćipaka, sira i kolača iz „kalufa“ i naravno pokoja oblatna i kiflica koje su najbolje „ispale“ kuharici.
Dok su stariji ukućani ispraćali pratra do ispred kuće, za par minuta bi tanjuri na kojima je bilo sve za njega pripremljeno bili su potpuno prazni. Svako dite je imalo svoju strategiju brzog uzimanja i gutanja hrane jer vremena nije bilo puno. Dobro je bilo i to što bi svećenik uzeo samo jedan komadić mesa tako da su tanjuri ostali puni.
Dok bi se ukućani vratili nazad u kuću svi tanjuri su bili potpuno prazni. Znalo se da će mater i baba malo galamiti ali neka, navikli smo ali i isplatilo se.
PIŠE: Ivica Barišić / Rama-Prozor.info
