Kad radiš na nekoj benziskoj postaji,najbolje upoznaš sva kretanja ljudi,njihove navike,osobine i sve što predstavlja ljudski sklop…
U Busovači je to još bogatije jer je u blizini zatvor i ljudi se tu sastaju kad izlaze,opraštaju kad se vraćaju s vikenda i dopusta…osim dobrih novaca kad je inspektorska vaga za pretovarene kamione pa se svi uzvrte i borave u kafiću,na pumpi je dobra zarada za svetog Ivu,Ajvatovicu i nedjeljom kad su auto pijace,kad vozači odlaze na put,četvrtkom zbog pazarnog dana u Travniku,petkom kad izlaze robijaši…jedva sam se navikla bez tog posla,iako je bio težak,stalno se mora čistiti zahod,loše se hraniš,na lošem si glasu,propadaju kosti od hladne vode,živci od svakojakih ćeifa što ih tjeraju ljudi…vezala sam se za goste,gazde,kolege i novac…najviše sam žalila one koji se vraćaju u zatvor,pogotovo one koji su povratnici i kažnjenici s dugim zatvorskim stažom…neki su mi postali jarani i ostavljali su kod mene i stvari,uglavnom mobitele…čuvala sam sve i bila sućutna,nekad išla u posjete i nosila torte i voće…bila sam umorna,nenaspavana,tužna i uvijek sama kao pas,mršava i iscrpljena od posla,asocijalna i bez hrabrosti da bilo kojem šefu kažem da se goni u pizdu materinu…oni su me čekali nasmijani iza rešetaka,nabildani,naspavani i siti,društveni i puni utisaka s utakmica,kartanja,šetnje,priča iz radionica,prepričavali su dobre knjige koje tamo imaju,govorili o novim ljudima koji će im biti prijatelji do groba…ja,koja sam navezana na mobitel,prljave pare i loše kafane,preslaba da ostavim posao,navezana na sve i svašta,ovisna o materi,o Busovači,o društvu preko interneta,stajala sam s onom tortom i štekom cigara i zavidjela njima na njihovoj slobodi…da bace sve i odu u zatvor…odlazila sam,na porti uzimala svoj mobitel,ključeve od auta,novčanik…zahvaljivala Bogu na rešetkama i na svima nama koji se volimo,s jedne i s druge strane slobode,svim danima,a osobito nedjeljom kad je dan za posjete.
